Muzika, govor (jezik), i pokret se međusobno prepliću u dečijem razvoju.
Šta je muzikoterapija ili kako muzika pomaže?
Muzikoterapija predstavlja skup tehnika i metoda koje koriste zvuk koji može i ne mora biti muzika, a koje se primenjuju od začeća do duboke starosti, u dijagnostici, terapiji, prevenciji, palijativnoj nezi, specijalnoj edukaciji i rehabilitaciji, ali i kod zdravih osoba, dece i odraslih, u cilju podsticanja telesnog zdravlja, duševnog i duhovnog razvoja.
Muzikoterapija je skup različitih metoda, neverbalnih i verbalnih, koje u sebe uključuju drevna i savremenena znanja i veštine u upotrebi glasa, tela i instrumenata, ali i elektronske i komjuterske tehnologije.
U svetu se muzikoterapija primenjuje u lečenju svih kategorija psihijatrijskih i defektoloških poremećaja, kod dece i odraslih, individualno i u grupi, u bolničkim i vanbolničkim uslovima (Radulović, 2003)
Ko je sprovodi?
Muzikoterapiju primenjuje školovani muzikoterapeut, registrovan od strane strukovne organizacije.
U Srbiji je to Udruženje muzikoterapeuta Srbije – http://www.muzikoterapija.rs/
U Hrvatskoj je to Hrvatksa udruga muzikoterapeuta – http://www.muzikoterapeuti.hr
Šta muzikoterapija donosi kao tretman?
Sama muzikoterapija nije zamena za muzičko obrazovanje deteta, već edukovani muzikoterapeut u toku tretmana procenjuje emocionalno i fizičko stanje deteta ili odraslog, procenjuje socijalno funkcionisanje, ali i komunikacijske sposobnosti koristeći muzičke odgovore.
Jedan čas muzikoterapije može se sprovoditi individualno i/ili u grupi.
Muzikoterapija kada se koristi kao deo tretmana ima za cilj da podrži i pomogne detetu pri adaptaciji, da smanji bol i stres, kao i da kroz muzičke aktivnosti podstakne usvanje razvojnih veština. Ova vrsta terapije se koristi i može se uključiti kod dece koja imaju govorno-jezičke probleme, kao i probleme sa socijalnizacijom.
Samo pevanje pesama, sviranje instrumenata i učešće u muzičkim igrama za dete stvara osećaj sigurnosti (Divljaković i saradnici, 2014), a kroz muziku dete može naći način da se nosi sa osećanjima koje ne može da izrazim rečima.
Deci muzika nudi strukturu, stimulaciju i motivaciju za vežbe koje su rutinske, tako da se muzikoterapija može primenjivati kao što je već rečeno u bolnicama, prilikom kineziterapijskih i fizikalnih procedura.
U radu sa decom koja su neverbalna muzikoterapija pruža alternativnu komunikaciju koja omogućava detetu da se izrazi (Burić Sarapa i Jatušić, 2012). Tehnike koje se sporovde u toku muzikoterapije mogu da uključuju muzičku interakciju (pitanje, odogovor i/ili imitaciju) na instrumentu i na taj način da vodi ka razgovoru.
Kabineti za muzikoterapiju se mogu formirati u zdravstvenim centrima i ordinacijama, u savetovalištima, u školama i obdaništima, u ustanovama socijalnog zbrinjavanja – domovima za decu, odrasle i stare, u zatvorima, pri crkvi, rehabilitacionim i rekretivnim centrima, u lokalnoj zajednici, udruženjima.
Ono što se navodi kao česta zabluda jeste da dete/odrasla osoba mora da bude muzički nadarana kako bi išla na muzikoterapiju, što svakako nije istina.
Ono što bi trebalo da obratite pažnju ukoliko se odlučite na muzikoterapiju jeste na to da li je osoba koja je sporvodi adekvatno edukovana.
Literatura:
Burić Sarapa, K. & Katušić, A. (2012): Primjena muzikoterapije kod djece s poremećajem iz autističnog sprektra
Divljaković, K., Lang Morović, M., & Kraljević, M. (2014): Terapija glazbom i ritmičke slušne stimulacije u radu s hospitaliziranom djecom
Radulović, R., Cvetković, M. & Pejović, M. (2003): Muzikoterapija – putevi razvoja
Pitajte Defektologa 