Da bismo se povezali sa detetom i uspešno ostvarili komunikaciju potrebno je da razumemo šta dete misli i oseća, a naša sposobnost da se uskladimo i regaujemo u skladu sa detetovim potrebama jesu temelj za izgradnju dobrog odnosa.
Spoznajna interakcija, odnosno dijalog roditelja i deteta jeste jedan od koraka ka dobrom odnosu. Spoznajna interakcija je trenutak zajedničke pažnje, gde odrasna osoba pokazuje intresovanje za ono što je dete primetilo/zapazilo i to dodatno opisuje i objašnjava kroz ono što dete radi i doživaljava.
Deca su po prirodi radoznala i imaju potrebu da istražuju, ali i da razumeju svet oko sebe. Bliske osobe su najbolja podrška u tome, one pomažu detetu iskuse, ali i da daju smisao tome šta dete radi, vidi, oseća. Zajedničko učenje ima najvećeg uticaja na dalji razvoj. Svakodnevne situacije, trenutne situacije, u kojim se detet nalazi jesu one koje bi trebalo iskoristiti za uspostavljanje spoznajne interakcije.
Kako možemo da iskoristimo svakodnevne rutine kako bi uspostavili interakciju sa detetom i pružili podršku u razvoju?
Pružanjem podrške detetu da se usmeri na događaje u svojoj okolini – pridruživanjem naše pažnje detetovom trenutnom intreseovanju dajemo detetu znak da nas zanima ono što ono gleda/istražuje. Tada možemo opisati ono što dete radi, objasniti kratkim i jasnim rečenicama zašto ili kako nešto funkcioniše, ali i oponašati ono što dete radi u tom trenutku. Ukoliko želimo da dete imitira nas moramo i mi pružiti detetu to isto. Kako se dete razvija tako će se i sam zajednički predmet interesovanja moći nadograditi, odnosno moći ćemo da nadogradimo spoznajnu interakciju te ćemo detetu onda ukazati na neki novi element ili probati da usmerimo njegovu pažnju na neko novo iskustvo “Pogledaj ovu pticu.”
Ne možemo očekivati od deteta da razvije spoznajnu interakciju ukoliko mi ne dajemo primer – npr. dete jede, a mi gledamo u telefon svaki put. Kako bi dete upoznalo svet oko sebe bitno je i da mi budemo usmereni na ono na šta je dete usmereno, te bi u tim trenucima bilo poželjno da opisujemo šta dete radi, jede i da dopunimo iskustvo sa naglašenim rečima – “Mmmm, što je lepa ova jabuka. Baš je slatka. Njam-njam.”
Davanje značenja onome što dete doživaljava – odrasla osoba pruža podršku opisivanjem i približavanjem sveta detetu, odrasla osoba je tu da pruži informaciju o značenju i funkciji stvari koje nas okružuju. Detetovo razumevanje, tj. mozak još nije dovoljno razvijen kako bi moglo da primi i obradi šturu informaciju, već će ono što želimo da detetu kažemo biti preneseno kroz “živu” reč i izražavanje osećanja.
Bogaćenje detetovog iskustva – pružiti priliku da se nešto proba i iskusi, jer dete koje stalno u četiri ista zida ono nema priliku da isproba i iskusi nešto novo. Mi smo tu da objasnimo i proširimo ono što zajedno doživimo sa detetom, tj. da povežemo ranija iskustva sa onim tretnutnim, npr. “Sećaš se kako smo juče bili kod bake i pravili palačinke…).
Roditelji i odrasle osobe iz detetovog okruženja pomažu da dete nauči da se skoncentriše, da posmatra, uoči, razlikuje. Mi smo ti koji imenovanjem i opisivanjem pružamo detetu informaciju o predmetima i bićima iz sveta oko nas:
Imenujemo – To je auto.
Opisujemo osobine – Auto je žut.
Proširujemo opisivanje i verbalni iskaz – Auto vozi brm brm. Auto vozi ulicom.
Mi smo tu da slici, predmetu, novom pojmu damo značenje i vrednost koja je detetu potrebna kako se dalje spoznajno razvijalo. Zajednička pažnja, spoznajni dijalog jesu jedan od bitnih faktora koji utiču na razvoj deteta u ranom uzrastu.
Pitajte Defektologa 