Slobodna igra – da li je važna za dečiji razvoj?

Igra je alat uz pomoć koga dete uči, kroz igru istražuje, pravi greške, ali i neverovatne uspehe. Iako nam se ponekad čini da je sve to što dete radi “samo” igra i da se time ništa ne postiže, pogotovo ukoliko je igru izabralo i vodi je dete. A taj način igre je podjednako važan kao usmerena igra koja se sprovodi kroz različite aktivnosti.

Vid igre kada dete igru bira samostalno predstavlja slobodnu igru, koja se može objasniti i na način da je to neorganizovano vreme koje dete provodi istražujući i igrajući se prema sopstvenim pravilima i interesovanjima u datom trenutku (što naravno ni u jednom trenutku ne znači da bi trebalo dete pustiti da dođe u situaciju u kojoj nije dovoljno bezbedno).

Zašto je ovakav način igre potreban za pravilan dečiji razvoj?

Slobodna igra pruža mogućnost za samostalno istraživanje, gde će dete samo doneti odluku šta ga zanima, ali i koja je posledica toga što će da uradi – pa tako uzmimo primer: Dete uzrasta 18 meseci će izabrati neki autić iz svojih igračaka, ukoliko prvi put vidi tu igračku možda će ga privući njegova boja, ali on joj ne zna namenu. Uzeće je u ruke i svojom čulima “ispitati”, pogledaće njene delove, možda će čak i “probati” da vidi kakvog je ukusa, a onda će u jednom trenutku primetiti točkove koje će putem čula dodira zavrteti i to je jedan veliki “AHA” trenutak, nakon toga će možda prići odrasloj osobi da pita za pomoć, a možda i neće već će nastaviti da otkriva svet oko sebe samo.

Na ovaj način je dete kroz samostalnu igru samostalno uticalo na razvoj viših kognitivnih funkcija poput analize i sinteze, ali i rešavanja problema (Kako ova igračka radi?).

Pa tako možemo da zaključimo da slobodna igra:

• razvija kogniciju deteta, a samim tim i mozak,
• pospešuje kreativnost,
• utiče na razvoj socijalizacije,
• razvija samopouzdanje, ali i prepoznavanje sopstvenih interesovanja,
• daje detetu određenu dozu sigurnosti, jer nema tačno/netačno već dete samo dolazi do rešenja ili do toga da mora da pokuša opet ukoliko prvi put nije uspelo.

Jedan od metoda rada koji primenjujem u svom kabinetu, jeste i Floortime koji predstavlja zajedničku igru mene i deteta, gde je dete vodi igru i kreira njen tok, ja sam tu da igru pratim i ukoliko je to potrebno da je nadogradim, ali isključivo uz detetovu dozvolu. Na ovaj način se uspostavlja emotivna veza, ali i gradi poverenje, pa tako i ako detetu “nije dan” zajedno uspemo da izvučemo maksimum.