AUTOR – Master psiholog, Tijana Komadanović, Centar VITA
Pubertet je stepen u razvoju koji počinje oko 13 godine, a karakterišu ga brojne psihičke i fizičke promene. S obzirom da se kod dece u periodu puberteta dešavaju brojne promene, one donose sa sobom i potrebu za adaptacijom. Ulazak u nešto novo kod pojedinca izaziva krizu, u ovom slučaju govorimo o adolescentskoj krizi, koju prate: česte promene rasploženja, intenzivne reakcije i emocije, lažno samopouzdanje, egocentrizam, potreba za prihvatanjem od strane vršnjačke grupe i prva zaljubljivanja. Odnos sa roditeljima postaje često buran, jer se dete oseća odraslo,očekuje se od njega da se ponaša zrelo, a ono je u stvari još uvek dete, nespremno za svet odgovornosti koji ga čeka, a opet sa željom da bude deo njega.
Kada govorimo o deci sa poteškoćama u razvoju za početak je važno napomenuti da je to heterogena grupa dece. Poteškoće u razvoju se mogu javiti u bilo kojem od domena razvoja, a kod neke dece se javljaju i u više domena istovremeno. Kako god, važno je napomenuti da deca sa poteškoćama u razvoju prolaze kroz potpuno identične promene, kao i deca tipičnog razvoja. Ne postoje deca sa posebnim, drugačijim potrebama. Sva deca imaju iste potrebe, ali ne mogu ih sva deca na identične načine zadovoljiti.
Glavne potrebe koje se javljaju kod dece u pubertetu su: egzistencijalne potrebe, potrebe za sigurnošću, potrebe za prihvatanjem, priznanjem, samopoštovanjem i ljubavlju, saznajne potrebe, estetske potrebe i potrebe za razvojem očuvanih sposobnosti i potencijala. Sve ove potrebe su hijerarhijske i ne mogu se zadovoljiti potrebe na nekom višem nivou, ako one bazične potrebe nisu zadovoljene. Nezadovoljena potreba često može izazvati emocionalnu preosetljivost detet. Nažalost, iz prakse, ali i iz brojnih istraživanja evidentno je da deca sa poteškoćama u razvoju imaju poteškoće da zadovolje ove potrebe. Egzistencijalne potrebe su vezane za finansijsku situaciju porodice, ali i za ostvarivanjem sebe u ulozi roditelja i zadovoljavanje seksualnog nagona. Deca sa teškoćama u razvoju imaju problema da pronađu partnera, te su samim tim i bazične potrebe nezadovoljene, a pošto smo govorili o tome da se radi o hijerarhijskim potrebama često ova situacija sa sobom povlači i osećaj nesigurnosti, nepoverenja u druge, ljubomore,“glad za ljubavlju“, ali i nisko samopouzdanje, koje često potiče i iz brojnih drugih okolnosti u kojima deca sa navedenim smetnjama odrastaju. Naime, ona su ne tako retko izložena podsmehu vršnjaka, sažaljenju starijih i strahu i strepnji roditelja da bi im se nešto moglo desiti ukoliko im dozvole samostalnost ili bar malo autonomije. Nedostatak osećaja autonomije često sa sobom vuče osećaj nekompetentnosti, zbog prezaštićivanja i nedozvoljavanja detetu da samo obavi zadatke koje ume ili može, što dovodi do toga da dete gubi motivaciju za obrazovanjem i profesionalnim usavršavanjem, osposobljavanjem. Sažaljenje od strane odraslih i vršnjaka, a ponekad i podsmeh druge dece utiču na samopouzdanje deteta sa poteškoćama u razvoju, posebno u periodu puberteta kada su deca egocentirična i samopouzdanje i sliku o sebi grade na osnovu toga kako se drugi ponašaju prema njima i na osnovu toga koliko su prihvaćeni. Nisko samopouzdanje, osećaj nekompetentnosti ili često nezadovoljstva svojim izgledom može voditi i do socijalne izolacije, a vremenom i do gubljenja smisla života. Naravno kako će dete svoje nezadovoljstvo i nesigurnost ispoljiti zavisi od same ličnosti deteta i osoba sa kojim je okruženo. Obično neka deca razviju osećaj depresije, dok druga postanu destruktivna ili autodestruktivna, dok ne tako retko jedan deo dece razvije neku od bolesti zavisnosti. Svi ovi poremećaji su posledica ili prezaštićivanja dece od strane roditelja iz brige za njihovu bezbednost i zdravlje, ili odbacivanje deteta sa problemom ili njegovo zanemarivanje. Na ove načine deca ili nisu imala prilike da nauče kako da se suočavaju sa svetom i sa svojim emocijama, ili nisu imala od koga da nauče i zbog toga bivaju uskraćena za mehanizme prevazilaženja stresnih situacija, te kada dođe do neprijatnih emocija ili stresnih situacija deca ih ne umeju rešiti što ih dovodi u rizik od razvoja neke od bolesti zavisnosti. Ne tako retko razviju zavisnost od igrica (jer je lepše u virtuelnom svetu, tamo se osećaju prihvaćeno) ili od alkohola, kocke. S toga roditelji dece sa teškoćama u razvoju u periodu njihovog puberteta treba da pre svega postave realna očekivanja od njih. Roditelji treba da nauče da prepoznaju potencijale svog deteta, rade na jačanju njegovih zdravih kapaciteta i uključuju ga u donošenje odluka vezanih za njegov život. Pomažu mu, daju podršku, kada je ona potrebna, ali mu i dozvoljavaju da samo nešto uradi, pogreši i sl. Imenuju mu i reflektuju njegove emocije i time ga uče da ih kontroliše i prihvata, a i palju mu poruku da ga čuju i razumeju. Na taj način detetove potrebe za autonomijom, kompetencijom i bliskošću bivaju zadovoljene, a to je jedini put prevencije psiholoških poremećaja.
Svakako ne smemo zanemariti ni činjenicu da i pred roditeljima u tom periodu postoje brojni izazovi. Pre svega nekada finansijski, jer ne tako retko stanje deteta zahteva skupe intervencije i medicinske tretmane. Roditelji osećaju finansijski pritisak, jer često jedan od roditelja biva prinuđen na to da da otkaz na poslu kako bi vodio računa o detetu, što takođe crpi finansijske resurse porodice, ali i koči samoaktualizaciju datog roditelja, njegov razvoj generalno i izoluje ga od socijalne sredine, što može uticati i na smanjenje generalno zadovoljstva kod roditelja. Smanjenje zadovoljstva, nedostatak vremena za sebe i svoje potrebe, konstantna anksioznost zbog brige o detetu, o njegovo zdravlju i bojazan za njegovu budućnost može uticati na razvoj anksioznosti ili depresije kod roditelja, a roditelji sa nedostatkom mehanizama za prevazilaženje stresnih situacija mogu biti skloni razvoju alkoholizma ili neke druge bolesti zavisnosti. Roditelji su često izloženi i povremenim naletima tuge, jer povremeno dolaze do saznanja kako neke stvari kod njihove dece ne idu lako ili kako su očekivali da će ići. Pritisak koji roditelji osećaju, može se prelivati na njihov odnos sa supružnikom i drugom decom, ukoliko je imaju. Savet je potražiti podršku prijatelja ili šire porodice ili pak podršku stručnog lica, ali i organizovati svoje vreme tako da se ima dovoljno vremena kako za sebe, tako i za decu i partnera pojedinačno.
Deca koja su braća i/ili sestre deci sa poteškoćama u razvoju i sama ulaskom u pubertet postaju grupa u riziku za razvoj problema u ponašanju, ali i neke od bolesti zavisnosti. Ova deca su odrastala u senci, često ljubomorna na količinu pažnje koju prima njihov brat/ sestra ili osećaju nepravdu, jer su možda pravila i granice u njihovom vaspitanju čvršće. Sa druge strane ukoliko su i adekvatno upućena u stanje svog siblinga i izbegnut je osećaj ljubomore, ova deca često preuzimaju više obaveza i odgovornosti na sebe, ulaze u ulogu porodičnog junaka i brinu i strepe za zdravlje svog člana porodice, što može uticati na razvoj nekog od poremećaja iz anksioznog spektra. Nekada su roditelji sigurni da se oni mogu snaći i sami, pa ne posvećuju toliko vremena njihovim unutrašnjim stanjima, a dete koje nije naučeno da dobija podršku i bude učeno mehanizmima prevladavanja stresa i emocija sklono je tome da rešava probleme uz pomoć neke psihoaktivne supstance ili kocke, što ga dovodi u rizik od bolesti zavisnosti. Ne tako retko u potrebi da privuku pažnju ova deca postaju crna ovca, problematični članovi porodice ili dvorske lude, koji se stalno šale kako bi oraspoložili roditelje, uneli malo radosti. Rad i sa njima je neophodan, kroz pružanje psihološke podrške i jačanje njihovih ličnih potencijala. Roditelji koliko toliko se trebaju truditi da imaju ista pravila vaspitanja za svu decu u porodici i da budu dosledni u zahtevanju da se ta pravila poštuju. Trebaju objasniti detetu poteškoće u razvoju sa kojima se njegov brat/sestra suočavaju, kako bi dete imalo osećaj poznatosti i kontrole nad svojom svakodnevnicom, ali mu dozvoliti i da postavlja pitanja. Deca trebaju podjednako i zajedno učestvovati u porodičnim aktivnostima i odrastati u istim uslovima, a ako se i primete neke od promena u ponašanju kod nekoga od njih zatražiti podršku i savet osobe iz oblasti mentalnog zdravlja.
Kako bi porodica bila funkcionalna svaki njen član mora biti podjednako važan i razvoj svih članova porodice mora biti podržan na adekvatan način. Nema žrtava, nema junaka, ali ima različitosti, koja je normalna, jednostavno nepostoje dve iste jedinke na zemlji. Samo moramo naučiti da se kao takvi prihvatamo i podržavamo, bez ugrožavanja prava na odluke i dostojanstvo.
Ukoliko se susrećete za izazovima puberteta možete se obratiti stručnim licima CENTRA VITA koji pružaju podršku mladima i njihovim porodicama.
KONTAKT: centar.vita@gmail.com
Pitajte Defektologa 