Senzorna integracija predstavlja sposobnost mozga da integriše čulne informacije, kako bismo imali jasnu sliku o tome gde se nalazimo i šta se dešava oko nas (Bil & Peske, 2011). Kod većine, senzorna integracija se odvija nesvesno. Međutim, kod neke dece se dešava da su reakcije na senzorni unos neprimerene. Njima su vrlo često samo okruženje i reakcije sopstvenog tela nejasne i mogu im odvlačiti pažnju (Bil & Peske, 2011). U tom slučaju se govori o poremećaju senzorne integracije.
Kako se manifestuje poremećaj senzorne integracije?
Poremećaj senzorne integracije se najčešće manifestuje kroz neprimerenu reakciju na intezitet čulnog unosa. Dete može biti preosetljivo (hiperosetljivo) ili nedovoljno osetljivo (hipoosetljivo) na određene vrste čulnog podražaja (taktilnog, vestibularnog, proprioceptivnog, auditivnog, vizuelnog) ili može biti istovremeno i preosetljivo i nedovoljno osetljivo na isti čulni podražaj (flip-flop, mešovita reaktivnost) (Bil & Peske, 2011). Tako se na primer, taktilno preosetljivo dete može rasplakati ako slučajno dodirne mokru krpu, vatu, čupavu lopticu ili može intenzivno izbegavati kontakt sa materijalima različitih tekstura (odbija da hoda po travi, pesku, ne želi da hoda boso…). Vestibularno preosetljiva deca izbegavaju da se kreću, ne vole da se ljuljaju, vrte, skaču, menjaju položaje tela u prostoru. Deca preosetljiva na auditivni unos, često će pokrivati uši kada čuju iznenadni zvuk, ali se mogu rasplakati i u potpuno tihoj prostoriji ili ih može ometati zvuk kazaljke na satu. S druge strane, kod nedovoljno osetljive dece, informacija sporije stiže do mozga, te im je potreban intenzivniji čulni unos da bi adekvatno odgovorili na određeni podražaj (npr. često se dešava da se auditivno nedovoljno osetljivo okrene na poziv po imenu tek onda kada ga glasno pozovete). U praksi sam se najčešće susretala sa proprioceptivno nedovoljno osetljivom decom. Ova deca snažnu potrebu da lupkaju nogama ili predmetima, udaraju, guraju, nose i prenose teške stvari, lopte, delove nameštaja, snažno skaču, grizu delove odeće ili da oralno ispituju predmete, klate se na stolici.
Da li poremećaj senzorne integracije utiče na motorički i kognitivni razvoj?
Deca se poremećajem senzorne integracije mogu imati poteškoće u usvajanju novih pokreta, ovladavanju veštinama čitanja i pisanja, izvođenju grubih i finih motoričkih aktivnosti, doživljaju telesne celovitosti, uspostavljanju domancije ruke, oka, uha i noge, orijentaciji u prostoru. Ipak, domanatan problem se javlja u domenu usmeravanja i održavanja pažnje. Da bi dete usmerilo svoju pažnju, neophodno je da nivo njegove pobuđenosti bude na optimalnom nivou, što nije slučaj sa decom sa poremećajem senzorne integracije. Nivo pobuđenosti senzorno preosetljivog deteta je povišen, dok je nivo pobuđenosti senzorno neosetljivog deteta snižen. Stoga Bil & Peske (2011) navode da dete prvo mora da zadovolji svoje senzorne potrebe pre nego što započne za izvođem aktivnosti koja zahteva pažnju.
Autor teksta: Dragana Kulezić Stojinović,
master defektolog-somatoped, reedukator psihomotorike, senzorni integrator
Korišćena literatura:
Bil, L & Peske, N. (2011). Priručnik za senzornu integraciju. Karupović. Beograd.
Pitajte Defektologa 