Rana intervencija

Kako se definiše rana intervencija?

Rana intervencija (RI) predstavlja niz neophodnih tretmana (medicinskih, psiholoških, obrazovnih, socijalnih) usmerenih na decu koja pokazuju neki stepen zaostajanja u razvoju ili pripadaju nekoj rizičnoj grupi dece, i njihove porodice u cilju zadovoljavanja njihovih potreba.

To je rani, kontinuirani i sveobuhvatni tretman.

Ko je sprovodi?

Rana intervencija se realizuje od strane timova, koje čine razni profile stručnjaka, koji poseduju adekvatno obrazovanje, kompetencije i iskustvo za takvu delatnost. Dužnosti svakog od njih treba da su dobro definisane i koordinirane. U timovima se nalaze: pedijatar, dečji neurolog, logoped, defektolog, radni terapeut, fizioterapeut, psiholog, medicinska sestra odnosno svi ostali stručnjaci koji su uključeni u interdisciplinarni (zadaci se dele u domenu svakog člana, ali su prisutne medjusobne interakcije, odluke su timske) i multidisciplinarni (odluke se donose individualno) tretman. Ali je samo jedan od tih stručnjaka je primarni pružalac usluge rane intervencije.

Sama RI podrazumeva angažovanje raznovrsnih servisa za pomoć i podršku: servis za porodičnu terapiju, za savetovnje, kućne posete, zdravstvene servise, medicinske servise za dijagnozu,praćenje i evaluaciju, nutricionističke servise, servise za radnu terapiju, psihološke servise, koordinacione, socio-radne, one za govorno-jezičku patologiju…Nisu svi servisi neophodni svakom detetu, najčešće deca trebaju jedan ili dva od pomenutih (obično- porodičnu terapiju, savetovanje i/ili ranu edukaciju) , a to zavisi od pojedinačnih potreba svakog deteta i njegove porodice.

Kada počinje program rane intervencije?

Potrebno je da program počne najranije što je moguće, jer tada daje i najbolje rezultate. Najčešće se kaže da je najadekvatniji period u prve tri godine detetovog života.

Obično se realizuje kroz tri etape:

• prve dve godine detetovog života, program se izvodi u detetovom domu, na nedeljnom nivou,
• od druge do treće godine su prelazni programi, pripremni za skolu,
• nakon toga školski program (rano savetovanje, identifikacija, rekreacija, zdravstveni servisi,specijalna edukacija…).

Zašto je važna rana intervencija?

Ona ima za cilj da podstakne senzomotorni, emocionalni, socijalni i intelektualni razvoj deteta i na taj način mu obezbedi aktivno i što uspešnije i samostalnije učešće u društvenom životu.

Prvih pet godina života su jako bitne za sprovodjenje tretmana i pružanje podrške, naročito za decu sa razvojnim poteškoćama. Tokom ovog perioda detetov mozak ima izuzetnu sposobnost da se menja i prilagođava u odnosu na iskustva i stimulacije. Pokazalo se da ako deca nemaju različita iskustva i stimulacije u ranom uzrastu, da njihov mozak neće biti sposoban da kompenzuje različite gubitke. Istraživanja su obuhvatala decu koja odrastaju u siromašnim uslovima, koja imaju rizik za pojavu odloženog ili usporenog kognitivnog i jezičkog razvoja, prevremeno rođenu decu i decu rođenu sa malom težinom…

Uočene teškoće u sistemu rane intervencije iz perspektive roditelja moguće je opisati kroz: izostanak potrebne podrške, izostanak sistema informisanja o dostupnim uslugama u sistemz rane intervencije, neprofesionalnost stručnjaka u odnosu sa roditeljima (Babić, Franc, & Leutar, 2013).

Pravila za izvodjenje rane intervencije:

1. Transdisciplinarnost – podrazumeva učešće i angažovanje velikog broja servisa, kao sto su rana dečja edukacija, porodično savetovanje, kućne posete, zdravstvene servise, medicinske usluge, nutricione, socijalne – predstavnici svih servisa zajedno sa roditeljima osmišljavaju plan RI, a jedan stručnjak je u stalnoj komunikaciji sa roditeljima i detetom.
2. Integraciono pravilo – svi programi su bazirani na potrebama deteta i članova porodice.
3. Princip individualizacije – pronalaženje specifičnih potreba deteta i njegove porodice i njihovo zadovoljavanje.
4. Kontekstualna uključenost u lokalni sistem – zajednica se usmerava na humanitarna rešenja, usmeravanje roditelja da dete uključe u svakodnevne aktivnosti kako bi učenje bilo lakše i u kontekstu.
5. Istraživacka nastrojenost – u cilju otkrivanja efektnosti ovakvih programa na dečji razvoj.

Neophodni elementi rane intervencije

• Vreme i trajanje – Što pre počne i što duže traje, ona daje bolje rezultate. Ako počne pre treće godine i nastavi se tokom života, davaće dugotrajnije rezultate.
• Dovoljan intezitet – Najbolji efekti se postižu sa većim intenzitetom programa i sa što većim učešćem dece i porodice.
• Pažljivo nadziranje – Svako dete različito reaguje na iste intervencije i usluge.
• Raznoliki tipovi podrške i usluga – Programi koji su fleksibilniji i nude širok spektar različitih pristupa, daju bolje rezultate od striktnih i rigidnih programa.

Zaključak:

• Važno je naglasiti da u našoj zemlji (Republika Srbija) program rane intervencije nije dovoljno ( a vrlo često i ne postoji) razvijen i da bi zakon trebalo da bude prilagođen da svako dete i porodica dobiju podršku kakva im je potrebna.
• Rana komunikacija između roditelja i njihove dece može se unaprediti obezbeđivanjem psihološke podrške, ali se čini da je za ostvarivanje dugotrajnijih efekata, koji se ispoljavaju uspostavljanjem sigurnog vezivanja, mnogo važniji kvalitet supružničkih odnosa (Cataudella, S., & Langher, V., 2005).
• Pri sprovođenju rane intervencije važnu ulogu ima interdisciplinarna saradnja različitih stručnjaka međusobno, uz stalnu saradnju sa roditeljima i detetom (Babić, Franc, & Leutar, 2013).
• Brojna istraživanja pokazuju kako je nepovoljan rezultat rehabilitacije često uslovljen kasnim uključivanjem deteta u rehabilitacijski program. Porodice su izgubljene i zbunjene jer ne znaju kome se obratiti za savet i podršku, ne uspevaju iskoristiti najranije trenutke života svoga deteta kako bi mu omogućile što kvalitetniji i bolji razvoj, te uživale u provođenju vremena sa njim (Košiček, Kobetić, Stančić, Joković-Oreb, 2009).

---

Literatura:

Cataudella S, Langher V. Program rane intervencije namenjen roditeljima prevremeno rođene dece. Istraživanja u defektologiji 2005;(6):169-192.
Chiriacescu Diana, – Promena paradigmi u oblasti pružanja socijalnih usluga, 2008.
M. Milić Babić, I. Franc, Z. Leutar: Iskustva s ranom intervencijom roditelja djece s teškoćama u razvoju. Ljetopis socijalnog rada 2013., 20 (3), 453-480.
Nikolić S. – Rana intervencija, prezentacija
Ramey L., Ramey C., Lanzi R., – Early Intervention ( Background, Research findings and Future Directions), 1998.
T. Košiček, D. Kobetić, Z. Stančić, I. Joković-Oreb: Istraživanje nekih aspekata Rane intervencije u djetinjstvu. Hrvatska revija za rehabilitacijska istraživanja 2009, 45 (1), 1-14.