Koliko je vremena je trebalo da se prepozna štetan uticaj korišćenja duvana? Da li nas isto čeka kada govorimo o uticaju prekomerne upotrebe ekrana na ranom uzrastu?
Studija koja je obuhvatila 154 dece, ranog uzrasta, koja imaju neki vid kašnjenja u razvoju (65% slabo ostvaruje kontakt sa drugima, 46% ne može mirno da sedi ni 5 minuta, 43% ne razume jednostavne naloge, 28% ne reaguje na svoje ime) pokazala je da je 90% dece prekomerno izloženo ekranima. Odnosno 138 dece od 154 njih provodi pred ekranom četiri i više sati dnevno (računajući i televizor u pozadini).
Uključeni ekrani ometaju i ograničavaju interakciju između roditelja i dece. A buka i svetlost ekrana (koja je uglavnom jaka) su veliki distraktori u ranom uzrastu, periodu kada bi dete trebalo da istražuje okolinu u kojoj se nalazi. “Od prvog dana života, novorođenčetu je jedino potrebna ljudska interakcija. Ono otkriva svoje postojanje upravo zahvaljujući tome što ga roditelji gledaju, dodiruju, grle, osmehuju mu se.” – A. Dikanda
Ukoliko detetu damo ekran sa 6 meseci, sva ta interakcija se gubi, 3 minuta lako postane 30 minuta, a 30 minuta još lakše postane dva sata dnevno. Morate priznati da je 120 minuta dnevno za dete, bebu, koja još nema dovoljno razvijeno razumevanje previše. Dečiji psihijatar Toni Lene je izjavio: “dete mora da bude dovedeno u situaciju da reaguje na svet čitavim svojim telom i čulima” – kada je dete pred ekranom čula i telo su u potpunosti hipnostisana sadržajem koji gleda i zato dolazimo do situacije da dete ne obraća pažnju na svet oko sebe dok gleda sadržaj na ekranu i da radije bira ekran nego interkaciju. Ekran nudi puno toga, ali malo daje!
Ukoliko dete provede sat vremena u igri, a tri sata pred ekranom, mozak čuva samo veze stvorene pred ekranom, koje su neadekvatne i nestimulišuće. Jednostavno rečeno – jednostrane su, ekran nudi puno stimulusa koje dete nadražuje i koje dete na ranom uzrastu ne može da obradi, a samim tim ne može ni da ih primeni u okruženju.
Na primeru iz prakse to izleda ovako: Dete dolazi na procenu sa roditeljima. Ima tri godine, razdražljivo je, roditelji navode da se slabo igra sa igračkama, kratko se zadržava u interakciji. Roditelji navode da zna da složi sve slagalice na igrici na telefonu, da lako slaže kule od kocaka po boji (u igrici). Ali! kada iste kocke dobije da se igra sa njima ne može da složi kulu niti može da složi slagalicu od šest delova jer složiti slagalicu u igrici nije isto kao i baratati kockama ili slagalicama na licu mesta. Primećuje se da ne pronalazi tako lako parove i da nije tako lako održati balans kocaka.
Ekran ne nudi opciju da se kocke sruše niti nude osećaj da se puzla pritisne jedna u drugu. Za sve aktivnosti je potreban klik ili korišćenje jednog prsta. Radeći umesto deteta, ekrani decu sprečavaju da spoznaju šta znači trud i istrajnost.
Sve je veći broj dece kod koje se vide posledice prekomerne upotrebe ekrana, najčešća kašnjenja koja se primećuju je kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju, razdražljivost, nedostatak pažnje i nezainteresovanost za svet oko sebe. Iako nije zvanično rečeno, polako ulazimo u epidemiju prekomerne upotrebe ekrana na ranom uzrastu (do 3 godine).
“Dati detetu prerano ekran je kao da ga zatvorite samog u sobu bez prozora, bez igračaka, da ne progovorite ni reč sa njim, da ga i ne pogledate, da nikad ne stupite u interakciju sa njim” – Ž. F. Depre
Kada je upotreba ekrana na ranom uzrastu u pitanju VAŽNO je pratiti tri zlatna pravila:
– bez ekrana do 2. godine,
– nakon druge godine (do 5. godine) vreme pred ekranom ne bi trebalo da bude duže od 60 minuta dnevno, ali nikako u kontinuitetu,
– bez ekrana tokom jela i tik pred spavanje.
Pitajte Defektologa 